Opseg nekih projekata može biti postavljen na način da uvećaju ili iskoriste nematerijalnu imovinu subjekta koji pokreće projekat. Nužno ne moraju biti marketinški projekti (sa konkurentskom strategijom), nego npr projekti istraživanja i razvoja, nabavke softvera ili kupovine patenata i licenci, registrovanja žiga, definisanja robne marke. Ključno je kod ovih poduhvata da podležu posebnim standardima upravljanja opsegom i obračunom vrednosti projektnih resursa i projektnog autputa. I da mogu dovesti do budućih ekonomskih koristi, formalno ili neformalno, ali svakako obračunski.
Kad je reč o budućim ekonomskim koristima, tu se ubrajaju i uštede u poslovanju. Tako, korišćenje neke baze znanja odnosno intelektualne svojine može smanjiti buduće troškove, pre nego povećati buduće prihode. Ako imamo prava na izdavanje neke knjige, štampanje narednog izdanja je jeftinije jer ne moramo ponovo pribavljati prava autora.
Šta je nematerijalna imovina
Nematerijalnu imovinu najbolje ćemo objasniti ako se pozovemo na međunarodne računovodstvene i slične standarde. Tako, MRS 38 propisuje da se nematerijalnom imovinom mogu smatrati softver, žigovi, patenti i licence, ali tu možemo uvrstiti i izdatke oglašavanja, obuke, započinjanja poslovanja, proširivanje baze znanja nosioca ili vlasnika projekta. Mada u nematerijalnu imovinu mogu ulaziti i fizičke supstance (prototip mašine npr, kompakt disk sa softverom, film na nosaču npr DVD), fizičko svojstvo te imovine je nebitno, jer se procenjuje njegova nematerijalna imovina, tj. koliko ta imovina, bilo da je sublimirano znanje (know how) ili neopipljiv resurs u vidu percepcije brenda, dalje doprinosi vrednosti i uspehu posla nosioca te i takve imovine. U nematerijalnu imovinu spadaju i prava (pravo na izdanje ili prevod nekog teksta, pravo prikazivanja filma, pravo korišćenja robne marke ili žiga kroz franšizu). U nematerijalnu imovinu spadaju i liste kupaca, dozvole i uvozne kvote, franšize, lojalnost kupaca, udeli na tržištu i marketinška prava. Liste kupaca, tako, mogu biti sredstvo za direktni marketing, što obezbeđuje bolju prodaju, pa se otuda smatra sredstvom rada, nematerijalnim sredstvom.
Kako priznati nematerijalna sredstva u projektima
MRS 38 nalaže da se nematerijalna imovina može priznati samo: a) ako je verovatno da će se buduće ekonomske koristi uliti u entitet i b) ako se nabavna vrednost te imovine može pouzdano odmeriti. Početno, ona se odmerava po nabavnoj vrednosti, a ako se generiše iznutra, vrlo je verovatno da je reč o aktivnostima istraživanja i razvoja (I&R) za potrebe razvoja sredstava organizacije koje će doneti buduće ekonomske koristi, kroz istraživačke projekte. Specifičnost aktivnosti istraživanja i razvoja je da se računovodstveno priznaje tek kada nastane takva korist, ne u toku procesa samog istraživanja i razvoja.
Međutim, u fazi razvoja internog projekta, nosilac projekta može u određenim okolnostima da identifikuje nematerijalnu imovinu i da demonstrira da će ta imovina pouzdano doneti buduće koristi. Takvi projekti su onda napredniji od projekata fokusiranih na samo istraživanje. Za nosioca projekta najbolje je da onda u tom slučaju u projektne cikluse istraživačkih projekata uvede projekte testiranja i merenja, da bi se što pre demonstrirala ekonomska korist istraživačkog odnosno drugog nematerijalnog ulaganja i to priznalo kroz metode računovodstvenog obračuna.
Primeri takvih projekata su: razvoj prototipa mašine ili alata i njihovo testiranje pre početka proizvodnje. Potom, tu mogu biti inovacioni projekti u kojima se na postojeće modele mašina i alata ili poslovnih aktivnosti primenjuje nova tehnologija.
Ovde je važno naglasiti da se u izdatke za pokretanje ovakvih projekata mogu priznati troškovi obuke, nabavke materijala, izdaci marketinških aktivnosti i sl.
Procena vrednosti nematerijalne imovine
Procena vrednosti nematerijalne imovine (prava, patenti, licence, žigovi, robne marke i sl) vrši se, osim prema opštim paragrafima pomenutog međunarodnog računovodstvenog standarda, i prema standardima kvaliteta i to IS10668 i IVS210 koji se odnose na merenje budućih ekonomskih koristi od takve imovine.
Osnovni pristupi u proceni vrednosti nematerijalne imovine koja se koristi, generiše ili uvećava kroz projekte su:
A) Prinosni pristup (glavni i najpouzdaniji),
B) Troškovni pristup,
C) Tržišni pristup.
Prinosni pristup je jedan od najčešćih i najviše se približava MRS38, jer polazi od paragrafa računovodstva samog nosioca projekta. Prema pomenutim međunarodnim standardima, prinosni pristup ima sledeće metode (Standard nazvan Procena brenda – IS10668):
- Metod premije na cenu,
- Metod premije na obim,
- Metod podele prihoda,
- Metod tantijema,
- Metod viška zarade u više perioda
- Metod inkrementalnog toka gotovine.
Prema standardu International Valuation Standards br. IVS 210, metode su:
- Metod premije dobiti,
- Metod distributera,
- Grinfild metod,
- Metod viška zarade,
- Metod tantijema ili prihoda od intelektualne svojine.
Troškovni pristup polazi od obračuna svih ulaganja u nematerijalnu imovinu, umanjenu za njenu procenjenu amortizaciju (koja može biti i 50 odsto godišnje) ili procenu ulaganja da bi se dobila imovina iste vrednosti.
Tržišni pristup zasnovan je na proceni te nematerijalne imovine brenda sa drugim istovrsnim brendom sa kojim su postojale kupoprodajne transakcije, i poznata je imovina tih transakcija i odredive su cene kojom je ta imovina stečena. Iz razlika cena realizovane/stečene imovine i procenjene imovine dolazi se do vrednosti procene nematerijalne imovine koja je predmet procene.
Nakon završetka projekta, arhiva projekta koja se odnosi na uvećanje, umanjenje ili vrednovanje nematerijalne imovine se čuva kao računovodstvena isprava.
Aleksandar Đerić
(UP 22.20)
Foto Unsplash
